Mi za­i­sta, kao ma­lo ko­ji na­rod, ima­mo du­hov­ne pret­ke na ko­je mo­že­mo bi­ti po­no­sni. I, što je va­žni­je, na ko­je se mo­ra­mo i mo­že­mo ugle­da­ti, ka­že spi­sa­telj­ka Lji­lja­na Ha­bja­no­vić Đu­ro­vić u in­ter­vjuu za „Dan”. Naj­či­ta­ni­ju srp­sku knji­žev­ni­cu za­te­kli smo u ra­du na no­vom ro­ma­nu, ko­ji će, ka­ko ka­že po te­mi pri­pa­da­ti du­hov­nom ci­klu­su, ali i u pri­pre­mi za pro­sla­vu naj­ra­do­sni­jeg hri­šćan­skog pra­zni­ka, Bo­ži­ća. Već po tra­di­ci­ji, na­ša sa­go­vor­ni­ca za ovaj ve­li­ki pra­znik sa ve­li­kom ra­do­šću pri­pre­ma če­sni­cu i je­la, od­la­zi sa svo­jom po­ro­di­com na Bo­žić­nu li­tur­gi­ju, da bi pra­zno­va­nje na­sta­vi­li u svom do­mu.
● U Va­šem po­sled­njem ro­ma­nu ,,Naš otac” pi­še­te o svo­joj po­ro­di­ci, me­đu­tim, Va­ša pri­ča no­si uni­ver­zal­nu po­ru­ku. Ko­ja je to po­ru­ka?
– Po­ro­di­ca je ono naj­va­žni­je što čo­vjek ima u ži­vo­tu. Bez po­ro­di­ce, čo­vek je slab, ne­si­gu­ran, ra­njiv. Ko­li­ko je va­žna po­ro­di­ca, zna­mo mi ko­ji je ni­smo ima­li. Mi ko­ji ni­ko­me ni­smo pri­pa­da­li. Mi, ko­ji smo zna­li i uve­ra­va­li se, da sva­ko ko­ga vo­li­mo ima ne­kog ko­ga vo­li vi­še od nas. Ne­ko­ga iz svo­je po­ro­di­ce. Mi, ko­je ni­ko ni­je vo­lio naj­vi­še na svi­je­tu. Mi, ko­ji smo kroz či­ta­vo dje­tinj­stvo i mla­dost osje­ća­li da za sva­ku pa­žnju, za sva­ku li­je­pu ri­ječ, za sva­ko do­bro dje­lo, za sva­ki gest lju­ba­vi, mo­ra­mo da bu­de­mo za­hval­ni. Po­ro­di­ca, to je lju­bav. To je bez­u­slov­na lju­bav.
● Mno­go je mla­dog svi­je­ta me­đu Va­šim či­ta­o­ci­ma?
– Lju­bav je uvi­jek neo­bja­šnji­va. Vo­lim jed­nu sen­ten­cu, mi­slim da pri­pa­da Ro­me­nu Ro­la­nu, ko­ju pam­tim od ra­ne mla­do­sti: „Ra­zu­mje­ti zna­či ob­ja­sni­ti. Me­đu­tim, ni­je po­treb­no ob­ja­šnja­va­ti da bi se vo­lje­lo”. Sa­mo bih da do­dam da je ta lju­bav uza­jam­na.
● Vaš knji­žev­ni opus oci­je­ni­li su knji­žev­ni znal­ci u ino­stran­stvu kao auten­ti­čan glas u sa­vre­me­noj knji­žev­no­sti. To je ve­o­ma in­te­re­sant­no, bu­du­ći da je ri­ječ o vi­đe­nju ro­ma­na iz Va­šeg du­hov­nog ci­klu­sa, a da o nji­ma go­to­vo isto go­vo­re struč­nja­ci ko­ji pri­pa­da­ju i pra­vo­slav­noj i ka­to­lič­koj cr­kvi...
– Ako je iza­zov za sva­kog umjet­ni­ka da stvo­ri ne­što no­vo, da po ne­če­mu bu­de je­din­stven, ili bar pr­vi, ja, mi­lo­šću Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, to ostva­ru­jem knji­ga­ma iz du­hov­nog ci­klu­sa. U nji­ma su isto­rij­ske pri­če sa­mo osno­va. U sva­koj od tih knji­ga u tki­vo ro­ma­na utka­na je ne­ka ve­li­ka te­o­lo­ška te­ma. Pi­šem ih uvi­jek oslo­nje­na na uče­nje Sve­tih ota­ca i naj­zna­čaj­ni­jih te­o­lo­ga, a za ocje­nu za­mo­lim nje­go­vo vi­so­ko­pre­o­sve­šten­stvo mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja. O toj te­o­lo­škoj nad­grad­nji ro­ma­na, kao o ne­če­mu no­vom i auten­tič­nom, go­vo­re ti do­bri i ne­pri­stra­sni po­zna­va­o­ci sa­vre­me­ne svjet­ske knji­žev­no­sti, i na is­to­ku i na za­pa­du.
● Va­ši ro­ma­ni su isto­rij­sko-re­li­gi­o­zni ro­ma­ni ko­ji du­hov­no­šću po­zla­ću­ju pu­ku isto­ri­ju či­nje­ni­ca i da­ju no­vu di­men­zi­ju na­šim svi­je­tlim isto­rij­skim lič­no­sti, knje­gi­nji Mi­li­ci, Je­fi­mi­ji, prin­ce­zi Oli­ve­ri, de­spo­ti­ci An­ge­li­ni, ali, na­rav­no i mu­škim li­ko­vi­ma, kne­zu La­za­ru, de­spo­tu Ste­fa­nu La­za­re­vi­ću, Mi­lo­šu Obi­li­ću, de­spo­tu Ste­fa­nu Sle­pom...
– Mi za­i­sta, kao ma­lo ko­ji na­rod, ima­mo du­hov­ne pret­ke na ko­je mo­že­mo bi­ti po­no­sni. I, što je va­žni­je, na ko­je se mo­ra­mo i mo­že­mo ugle­da­ti. Ove, o ko­ji­ma sam pi­sa­la, i ne­ke o ko­ji­ma pi­šem no­vi ro­man. Ima­mo i Lov­ćen­skog Taj­no­vid­ca, no­vo­pro­gla­še­nog sve­ti­te­lja či­ju mi je iko­nu lje­tos po­klo­nio nje­gov do­stoj­ni na­sljed­nik na tro­nu Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog. A da li će ti na­ši dič­ni pre­ci, i nji­hov od­nos pre­ma te­melj­nim vri­jed­no­sti­ma čo­vje­ka i na­ro­da bi­ti mje­ra na­ših po­stig­nu­ća, ili mje­ra na­še ne­do­stoj­no­sti, to za­vi­si od nas. Spolj­nim okom gle­da­no, naš po­lo­žaj da­nas je stra­šan. Po­ra­že­ni smo, si­ro­ma­šni i po­ni­že­ni – da se za­dr­žim sa­mo na ova tri epi­te­ta oča­ja. Va­žno da u ovom vre­me­nu te­ških is­ku­še­nja ne za­bo­ra­vi­mo ko smo. Da se od­u­pre­mo oni­ma ko­ji na­sto­je da nam pro­mi­je­ne pro­šlost i kri­vo­tvo­re isto­ri­ju, ko­ji se pod­smi­je­va­ju na­šoj tra­di­ci­ji i ru­ga­ju na­šim sve­ti­nja­ma. Va­žno je da sa­ču­va­mo ko­sov­ski za­vjet i sje­ća­nje na Vi­dov­dan. Da se svi­je­mo oko na­še Cr­kve i Sve­to­sa­vlja. Da se ob­no­vi­mo Du­hom Sve­tim. Ako to us­pi­je­mo, bi­će­mo do­stoj­ni ba­šti­ni­ci na­še isto­ri­je. I onih ko­ji su je stva­ra­li. Jed­nom pri­li­kom raz­go­va­ra­la sam sa mi­tro­po­li­tom Am­fi­lo­hi­jem o to­me šta će spa­si­ti svi­jet. Ho­će li to bi­ti lje­po­ta, kao što je tvr­dio Do­sto­jev­ski, ili do­bro­ta, ka­ko su vje­ro­va­li ne­ki dru­gi um­ni lju­di. „Stid” - re­kao je mi­tro­po­lit. „Svi­jet će spa­si­ti stid”. Slo­ži­la sam se. Stid pred ne­pri­ja­te­lji­ma. Pred bli­žnji­ma. Pred so­bom sa­mim. Pred po­tom­ci­ma. Pred Bo­gom. Stid pred pre­ci­ma. Ni­je sra­mo­ta sti­dje­ti se. Sra­mo­ta je bi­ti be­sti­dan.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Pi­rat­sko elek­tron­sko iz­da­nje na ru­skom

Iz­da­vač­ka ku­ća ,,Pa­lom­nik” iz Mo­skve ob­ja­vi­la je ne­dav­no njen ro­man ,,Sjaj u oku zve­zde”, za­pra­vo pe­ti po re­du iz opu­sa na­še sa­go­vor­ni­ce ko­ji je pre­ve­den na ru­ski je­zik. Pre­vo­di­lac ro­ma­na, Ilja Či­slov, u po­go­vo­ru ru­skog iz­da­nja ove knji­ge, iz­me­đu osta­log, je za­pi­sao:
,,Knji­ge Lji­lja­ne Ha­bja­no­vić Đu­ro­vić do­ni­je­le su či­sti dah i ne­po­no­vlji­vi ko­lo­rit na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je ma­log bal­kan­skog na­ro­da, ko­ji je na pre­la­zu u tre­ći mi­le­ni­jum hri­šćan­ske ere se­bi obez­bi­je­dio po­seb­no mje­sto u ru­skoj svi­je­sti. Lji­lja­na Ha­bja­no­vić Đu­ro­vić pred­sta­vlja iz­ra­že­ni fe­no­men na­ci­o­nal­ne i hri­šćan­ske kul­tu­re. Kao an­ta­go­ni­sta ,,mo­der­nog svi­je­ta ilu­zi­ja” i nje­go­ve an­ti-hu­ma­ne i ne­du­hov­ne sub­kul­tu­re, ona uno­si živ, zdrav tok u de­ka­dent­no-de­ge­ne­ra­tiv­nu `elitističku`, od­no­sno naj­vi­še re­kla­mi­ra­nu sa­vre­me­nu pro­zu”.
Po­red ,,le­gal­nih” iz­da­nja ro­ma­na Lji­lja­ne Ha­bja­no­vić Đu­ro­vić, u Ru­si­ji se ne­dav­no po­ja­vi­lo i ,,pi­rat­sko” iz­da­nje iz nje­nog opu­sa. Na­i­me, na saj­tu Ru­trac­ker, ko­ji je naj­ve­ći ru­ski To­rent sajt po­sta­vlje­no je iz­da­nje ro­ma­na ,,Pet­ka­na” na ru­skom je­zi­ku. Ta­ko je ovaj ro­man, po­sli­je mno­gih štam­pa­nih pi­rat­skih iz­da­nja na srp­skom do­bio i pr­vo ino­stra­no elek­tron­sko iz­da­nje.